Хеј, крчмару!
Хеј, крчмару, вина амо! Де потеци, што си стао?!
Време лети, зар не видиш?! Вина амо брзо, журно!
Ја живео јоште нисам, што је живот, нисам знао,
Па сад хоћу ово дана да проживим плахо, бурно!
Хоћу живот, снаге, моћи, хоћу радост, среће, миља,
Нек потече море вина, нек се клика бесно хори:
Ја до сада у животи нисам имо мете, циља ….
Хеј, крчмару, вина амо! Брзо вина, жеђ ме мори!
Хеј, свирачи, свирке хоћу! Удесите звучне струне,
Нек одјекну громки звуци, нек разнесу љуте јаде
Са којих ми душа тужи и млађани живот труне,
Те да сиђем с мучне стазе, што је судба мени даде!
Пун’те чаше, браћо мила! Мени дајте чашу већу!
Велика је туга моја, безмерни су јади моји;
Хоћу јаде да разбијем, па да од њих скујем срећу,
Те у срећи, ма и лажној, да уживам тренут који!
Веселте се, пријатељи! Пијте, појте песме миле!
Не гледајте ви на мене, ја ћу пити, пити само.
Јер кад год сам ја певао, из ока су сузе лиле,
Уста поју, душа јеца…. Хеј, крчмару, вина амо!
Зазвечаше чаше пуне, у њима се вино пени.
На сваком се лицу блиста нови живот, нова срећа.
И ја пијем сваку до дна, и ја пијем, ал’ у мени
Са сваком је чашом туга све силнија, јача, већа ….
Спустих главу ка несрећним, отрованим својим грудма.
Око мене пир, весеље, ја једини тужим само.
И пренух се, што ће туга, јад и боли мојим људма?
Па узвикнух громким гласом: Хеј, крчмару, вина амо!
Београд, марта 1900. Велимир Ј. Рајић
Босанска Вила бр. 5 1901
Нема коментара:
Постави коментар